Hana Kovač

ti i ja

Ti si ćutao.
Ja sam sedela.
Ti si ćutao.
I ja sam klečala.
Ti si ćutao.
I ja sam venula.
Ti si bio uporan.
I ja sam otišla.

I ti ne zoveš.

Nikada.
Nikad ti.
Nikad moje ime.

A ja uzdišem.
Tvoje ime.
I sva druga.
U nadi, da si možda ti.

voila

Trpimo. Svi trpimo.
I zadajemo drugima
plamenu bol.
Da ne bismo trpeli.
Egoistični, slepi
U svom bolu.
Samotnjački posao.
Skriven u mračnim
ćoškovima našeg bića.
Lomljivog i ranjivog.

Postojim da bih trpeo.
Trpim, dakle, postojim.
Sasvim jednostavna i usamljena
jednačina naše egzistencije.
Sveprisutna.
Sveprožimajuća.

Radim, radim,
da zaboravim.
I kad zaboravim,
dođe sreća,
laka i površna.

Inficira te i ne pušta.
Navikne te, odomaći se.
I kad je ima previše,
nikad je nije dovoljno….
Mogao bi je gomilati…
I tada…

Tada te pusti…

O?

Ništa više nije tako,
kako je bilo,
rekao si i zagrlio me.
Jeste bilo.
Pa znaš, da
Jeste bilo.
Bolje je za oboje.
Oboje.
Zamalo
Oboje
je opet vas dvoje.
Vas dvoje.
Oboje.
Nežno spuštam
svoj pogled.
Vas-dvo-je.
Ponekad odlaziš
u daljinu.
O-bo-je.
Jedva čujem
Tvoj korak.
Vid-i-mo o-bo-je.
Čekam da
Se okreneš.
Je-ste-bi-lo
Možda oboje.
Je-ste-bi-lo-vi-di-mo
Vi-di-mo-bi-lo
Je-ste-bi-lo-vi-di-mo-o-bo-je
O?

milina

Usporenost mojih pokreta
te privlači. Vetru se
odupirem, neprestano
klizim u ponoć.
Tako spora,
skoro mrtva.

međa

nema mesta
u meni je
sve puno
sve teče
i sliva se
preko ivice
moje misli
Međa je.
I neophodna.

ukratko

Neću lepote.
Jer se sija.
Neću ljubavi.
Jer me boli.
Neću bliskosti.
Jer me peče.
Neću života.
Jer nema tebe.

rastanak

Stigao je čas.
Ne znam, kako

Podignem pogled,
uzdah. I muk.
Smisao, zaboravljen,
adresa, neznana.

Stigao je čas,
Ne znam, zašto

Šapat jenjava,
poljubac gasne.
Okreneš leđa
i već te nema.

Stigao je čas.

Lično.

Sasvim posebno.

Vešto i
drsko.

Tako, tako,
rekla je starica
i zaspala.

Vaskrsla
se budi i gledaj,
krv se odliva iz očiju.

Oj, aj,
svetica među nama.

A nju boli,
neće više.

Pa šta,
rekli smo.
Pa šta!

Tako, tako…

Lično.

I drsko
smo došli.

Bez dogovora.
Ništa više.

Tačno u podne.

Svako sa svojim
samostrelom.

Tuf, tuf, tuf,
padamo u liniji.

Mrtvi,
da ne bi živeli.

Kako lično.
Kako posebno.

Tako, tako, a nije tako
odjednom?

Ko sam ja?

Ko sam ja?

Samo sam osoba, koja vidi,
sve što vidi,
čuje, sve što čuje,
oseća, sve što oseća,
miriše, sve što miriše, I
proba, sve što proba.
I sve, što prihvata kao postojeće,
za nju postoji.

Kakav bi svet bio,
da mene nema.
Da li bi i dalje postojao,
da li bi i pre postojao?
Da li bi uopšte postojao?

Kako mogu osvestiti
bilo kakvo postojanje,
ako mene nema? A ako jesam,
šta mi garantuje,
da svet koji me okružuje,
nisam stvorila ja,
moja svest,
ili baš moja podsvest?

Sve sam i ništa.
Izvor života i
poslednja stanica bića.
Sve što jeste, zbog mene je
i sve što nije, isto tako.

Pokretač sam bivajućeg.
Njegov smisao i besmisao.
Svetlost sam, i ono,
što u nju ulazi.

preveli su Nikica Strižak, Jana Kobal, Dorijan Hajdu, Slobodan Novokmet i Jelena Budimirović

slovenačka književnost, slovenačka poezija